Ево мене на Гледићу! – жив сам сестро, и још бићу

„Касно је стигло твоје писмо“

У варош краљевској, лета господњег 1943. на дан Светог Луке, капетан Милорад Миле Васић пише писмо брату у заробљеништву: „Ако ја не преживим овај рат, а ти се вратиш из заробљеништва, ето да знаш да је тако било, нека ми је Богом просто“

Преносимо још један одломак из, још увек необјављене књиге „Ноћ уочи Крстовдана“, делом посвећене судбини Милорада Мила Васића, ваздуплоховног капетана Југословенске војске, који је током Другог светског рата био командант жичких бригада Југословенске војске у отаџбини са штабом у Гледићу.

Драги брате Никола,

Касно је стигло твоје писмо, а ово моје, не знам ни да ли ће стићи до тебе. Одавде из шуме, мој посилни га носи у Варош, а даље, како чујем, пошту преузима Црвени крст. Остале везе су покидане.

Јавио сам мајци да си жив и здрав. И рекао сам, да ти је тамо све потаман, иако знам да није. Да се бар она не секира.

Окрвавио сам руке, брате Никола. Да сам твоје писмо добио раније, можда не би ни било те моје несреће, а и ја ти и не бих био жив, па не би имао ко да ти пише.

Ти знаш Милицу, кћер Савкину!? Кућа им је испог Градине крај потока. Отац јој је страдао кроз Албанију, није га ни упамтила, а мајка је одгајила њу и млађу сестру, у оној беди и сиротињи.

Њен образ и част сам бранио, а себи руке, крвљу умазао.

Накотила се фукара у овом рату, мој брате Никола.

И ето да напишем моју муку… Рачунам, биће ми лакше.

То јутро ме пробуди посилни лупајући на врата воденице. Чух неку писку и галаму напољу. Драгутин (мој посилни, можда га и знаш, ту је негде, твојих година), рече ми да са мном хоће да разговара нека сељанка, која је боса, по оном камену, дошла до воденице.

Пред вратима затекох Милицу у сузама. Препознадох је. Пре две године, била је још дериште, а сад већ стасала девојка. Паде пред мене и поче да љуби чизме на ногама. Моли и куми да јој се врати отето: чарапе, плетени џемпери, ланене кошуље, њена девојачка спрема. Отео јој Миладин, она фукара коју мобилисаше баш у моју бригаду. Упао у њихову кућу, испод Градине, наоружан и пијан, у пола ноћи. Нагнао чељад да га служе ракијом, да савију гибаницу, још и да певају са њим, онако пијаним и вашљивим. Милицу за сукњу хватао. Прохтело се фукари да мушко буде. Бајонет у сто убадао, за пушку се хватао, балавио онако пијан.

Крв ми је, брате Никола, у главу ударила. Зар ту бруку да дозволи краљева војска_ Зар да фукара и олош, нама славу помраче? Није нам доста оне муке и страдања која туђин донесе са собом. Еј, бре, пола града су побили Немци доле у Вароши. Још је од крви црвена земља, на оној заравни преко пруге.

Двадесет и пет по туру. То је казна за такву олош. То сам и наредио да се изврши, одмах, за пример испред целог строја. Да виде остали да је ово војска, а не багра и шљам.

И ту ти, мој брате Никола, наста моја несрећа. Миладин, постиђен испред строја, зграби пушку, ону кратку “талијанку” и крену на мене, псујући нам матер и све до седмог колена. Видео сам да је затварач талијанке у предњем положају, а то значи да куршум, још није у цеви. Рачунао сам да имам још времена да га смирим и савладам. Поскакаше и војници да га некако дохвате. Он окрену цев и ка њима, те она деца устукнуше уназад.

Није било друге, мој брате Никола. Или, или!?

Убио сам Миладина. За делић секунде био сам бржи.

Сутрадан, доле испред цркве, сазнадох да то није једини случај, да је којекаква багра и олош, зулум по селима чинила. Неке сељанке ме дариваше пешкирима и чарапама. Џаба ми таква слава, мој брате Никола. Убио сам у нужди, али руке окрвавих.

Ето, то је моја мука, а немам са ким да је поделим. Ако ово писмо уопште и стигне до тебе, да знаш да је тако било. Не знам колико ће још дана моја глава бити на раменима и да л’ ћемо се икада више и видети. Два пута сам у опсади Вароши једва главу извукао јер ме куршум није хтео. Ако ја не преживим овај рат, а ти се вратиш из заробљеништва, ето да знаш да је тако било. Нека ми је Богом просто.

Шљива је ове године родила. Распустио сам војску, на неко време, да пораде послове по кућама. Уз мене је остао само посилни Драгутин и још десетак војника, пречана, избеглих од усташког ножа са оне стране Дрине. Добри су људи, али немају куд. Овде куће и фамилије немају, а назад, преко Дрине, не смеју. Чекам наредбу са Равне Горе, па да видим шта нам је чинити. Неће се овај рат тако лако завршити

Велика се несрећа надвила, мој брате Никола. Сила је та Немачка, стигли су чујем и до Стаљинграда. Комунистима је овде до власти и славе, а њихова похлепа је крвљу плаћена. Побише нам народ Швабе, сто за једног, доле у чаршији. Колико укупно!? Бога питај.

Деца су то све, школарци, без војничког искуства. Наумили да свладају Хитлера, да ми слаби надјачамо моћније, да се на нама кола сломе. Тако нам и би… Сломише се кола на нама. Овде у Вароши, побише све што су похватали и у лагер затворили, а тамо, преко брда, у Крагујевцу, чујем, и ђаке стрељаше. Ваљда си чуо за ту несрећу, а ако до сада ниси, боље је.

Ето, хтео сам да ти напишем моју муку. Чувај се брате Никола. Ако мене не буде, бар ти да останеш.

Желим ти од Бога добро здравље,

твој брат Милорад