Историја
Дражино ратовање на Косову
Када се завршио Први светски рат, поручник Дража Михаиловић упућен је на још једно бојно поље – на Косово поље. Он је овде ратовао око годину дана
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Дража испред батаљона Краљеве гарде, у касарни на Топчидеру (фотографија у власништву Душана Бабца)
После Првог светског рата поручник Дража Михаиловић бива распоређен према албанској граници, у Призрен, ради гушења још једне арнаутске побуне. На Косову и Метохији боравио је од краја септембра 1918, па све до краја зиме 1919. године. У документима Краљевине, ово угушење арнаутске побуне вођено је као посебан рат. Исто тако, и угушење арнаутске побуне настале одмах после Првог балканског рата, 1912. године. Тако, у војном досијеу поручника Драже Михаиловића, записано је да је учествовао не у три, већ у пет ратова, у периоду од 1912. до 1919. године.
На Косову и Метохији, Дража је ратовао скоро годину дана. За његову потоњу каријеру, ово ратно искуство биће можда и најзначајније. Наиме, два рата на Космету нису била фронтална, већ герилска. Мада то нигде није записано, ратови на Косову и Метохији свакако су утицали на Дражу да касније специјализује управо герилу и да оформи сопствену стратегију и тактику герилске, односно, како ју је он назвао, четничке војне.
Прво Дражино мирнодопско одредиште била је касарна Краљ Петар Први у Скопљу. Од 11. априла до 1. септембра 1919. године, ту је био на дужности заступника командира Митраљеског одељења у 28. пешадијском пуку. Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у Краљеву гарду у Београду. У јесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона Пешадијског пука Краљеве гарде.
Али Дража се није дуго задржао у Краљевој гарди, због једног инцидента у кафани Слобода (Масарикова улица), уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бухоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: Да видимо ко је бољи Србин од мене. Добио је 15 дана затвора, а онда је, већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопљу, на положај водника и ађутанта команданта пука, потпуковника Милутина Влајића. Бухоњицки је упућен на арнаутску границу.
Само неколико месеци после свог другог боравка у затвору, Дража је, 11. априла, још једном одликован Златном медаљом за храброст. Следећег месеца почиње и његова наставничка каријера: 11. маја је постављен за водника једног митраљеског одељења у Трећој подофицирској школи у Скопљу. Следило је унапређење у чин капетана 2. класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима 5. реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године.
Та година за Дражу беше изузетна. У њој је отпочео наставничку каријеру, добио чин капетана друге класе и — оженио се. Његова изабраница била је Јелица Бранковић, ћерка пуковника Јеврема Бранковића и сестра његовог класног друга и најбољег пријатеља Боривоја — Боре. Преко Боре, Дража и Јелица били су познаници већ десетак година. Изгледало је, испрва, да ће заувек остати само пријатељи. Јелица се уочи Првог светског рата удала за професора књижевности Радивоја Лазаревића. (Радивоје је био рођени брат Даре Ћосић, мајке познатог писца Бранимира Ћосића.) Младенци су живели у Призрену, где је Радивоје, изненада, 1915. године умро од срца. Јелица је била у петом месецу трудноће када је, иза српске војске у повлачењу, на Косово стигао сурови бугарски окупатор. Успела је да се некако пробије до Крушевца, где су јој живеле мајка и три сестре (Даница, Олга и Ана). Следеће, 1916. године, Јелица је у Крушевцу родила ћерку Радмилу. (Радмила је пре рата завршила Трговачку академију и била службеник у Осигуравајућем заводу. Умрла је у Београду 1972. године, оставивши иза себе једну ћерку и унучиће. Имала је и сина, који је умро као трогодишњи дечак.)
Још раније, прве године великог рата, Јелица је остала без брата а Дража без најбољег друга. Бора Бранковић је погинуо у Церској бици, на Црним барама. Сахрањен је на Глоговцу, где и данас, на споменику изнад заједничке гробнице, стоји уклесано његово име. Судбина је хтела да Јелица и Дража његов гроб убудуће посећују као супружници. Они су изродили четворо деце: синове Бранка (1921), Љубивоја (1922; преминуо је у првој години живота) и Војислава (1924) и ћерку Гордану (1927).
Током Другог светског рата Јелица је стоички носила терет Дражине борбе. Први пут је ухапшена 1942. године и са двоје деце одведена на Бањицу (Воја је већ био у шуми). Онда је Гестапо проценио да ће јој слобода бити већа казна ако деца буду задржана у логору. Она се грчевито држала деце, али је ипак избачена. Остале затворенице тешиле су је да ће извана можда успети да учини нешто. Да ли је успела или не, тек, и деца су пуштена после неколико месеци. Али, у следећој години, испуњеној немачким офанзивама на Дражину војску, Јелица је поново ухапшена. Ипак је преживела и Бањицу и поратне комунистичке чистке. Умрла је 1970. године у Београду.
Јеличин и Дражин млађи син Војислав погинуо је маја 1945. у Босни, у борби против комуниста. Бранко је умро 6. новембра 1995. године у Београду, као дипломирани правник у пензији. Гордана је дечји лекар радиолог у пензији, живи у Београду.
Следеће, 1921. године, Дража Михаиловић је накратко службовао у Сарајеву, од 7. јула до 30. септембра. Био је наставник у Другој подофицирској пешадијској школи. Вратио се у Београд пошто је примљен за полазника 23. класе Више школе Војне академије, упоредиве са данашњим постдипломским студијама. Две године касније дипломирао је са одличним успехом, као шести од 50 полазника. У међувремену, 5. новембра 1921. године, Дража је одликован Албанском споменицом, а 24. октобра 1922. унапређен је у чин капетана прве класе.
Дванаесторица најбољих из 23. класе Више школе Војне академије постали су приправници ђенералштабне струке. То звање је упоредиво са данашњом титулом магистра војних наука.
Као капетан прве класе Дража је годину и по дана радио у Обавештајном одељењу, а шест месеци у Наставном одељењу. Мајорски испит је положио 16. марта 1925. године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. Следи превођење у ђенералштабну струку, 24. фебруара 1926, које се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука. Ђенералштабни официри били су на високој цени и веома малобројни: уочи Другог светског рата свега око 160 у целој Краљевини Југославији.
Најбољи студент 23. класе Више школе Војне академије, мајор Драгослав В. Милосављевић, овако је касније, у емиграцији, описивао Дражу из тих дана:
Оптерећен породицом, а са малом платом, стоички је подносио све, никада се не љутећи. Никада ни према коме није испао, нити је мењао своје расположење. У току летњих путовања он је био центар око кога смо се окупљали после рада, да поседимо и поразговарамо. Он је стизао за све и свуда, тако да сам се питао када тај човек спава.
Тако је мајор Драгољуб Михаиловић завршио највише домаће војне школе, и стао у ред најелитнијих официра. У то доба Краљевина Југославија је своје најбоље официре слала у Француску на специјализацију, па се и Дража обрео у овој земљи.
Податке о Дражином француском школовању за сада није могуће пронаћи. Јер, Дража није похађао Високу ратну школу у Вансену, предграђу Париза, где су одлазили други наши официри. Вероватно је био у некој обавештајној школи, током 1929. или 1930. године, на шест месеци. Није доступна ни одговарајућа документација из Београда. Претпоставка је да комунисти скривају афирмативна документа о овом свом великом непријатељу. Дражино познанство са Де Голом, о коме постоји раширена прича, такође се не може проверити.
Пре него што ће отићи у дипломатију, Дража је обављао више дужности у земљи. За помоћника начелника штаба Дунавске дивизије у Београду постављен је 19. марта 1926. године. Поред тога, за 1926. годину био је стални члан испитне комисије за чин потпоручника економске струке. На ђенералштабне послове у Штабу Краљеве гарде премештен је 19. јануара 1927. године. У Гарди је био помоћник начелника штаба, вршиоц дужности начелника штаба, и најзад начелник штаба, а једно време је командовао 3. батаљоном Пешадијског пука Краљеве гарде.
Истовремено, Дража је био члан више испитних комисија, као и наставник стратегије у Нижој школи Интендантске академије. Међу осталима, предавао је и будућем начелнику индендантуре Врхове команде Југословенске војске (четника) у Другом светском рату, капетану Милану Даничићу. Према Даничићевом сведочењу, Дража је тада у предавања уносио и елементе четничке војне. То је било непосредно пошто је Ђенералштаб објавио тајни документ под називом ”Упут за четничко ратовање”. Овај Упут ће бити прештампан у јесен 1941, у штампарији у ослобођеном Горњем Милановцу.
Просветни Орден Светог Саве 4. реда Дража је добио 25. јануара 1928. године, а 17. децембра 1933. униформу је украсио још једним одличјем: Орденом југословенске круне 4. реда. Чин потпуковника добио је за Васкрс 1930. године.
